Супервизијски састанак са ЦСР из Источне Србије, 23.9.2021.

У Републичком заводу за социјалну заштиту, 23.09.2021. супервизијски састанак на коме су учествовали супервизори из центара за социјални рад Сврљиг Сокобања, Бољевац, Деспотовац, Ражањ, Мало Црниће и саветници Републичког завода за социјалну заштиту.

Супервизијско питање је везано за тему овлашћења центра за социјални рад, граница овлашћења и одговорности за поступања изван овлашћења.

Закључак

С обзиром да се ради о групи малих ЦСР, већина нема пријемне канцеларије, па се отвара проблем уједначене и доследне тријаже захтева  који улазе у ЦСР. Такође, уочавају се и велике разлике у вештинама руководиоца ЦСР да заступају ЦСР у заједници, па се  због тога дешава да неки ЦСР прихватају послове који нису у њиховој надлежности, а оптерећеност редовним пословима је иначе веома велика. Налази истраживања у социјалној заштити јасно указују на то да добра тријажа може да смањи улазак на евиденцију ЦСР чак и до  50%.

Класификација послова, односно евиденција је веома неуједначена. У неким ЦСР има разлике око самог завођења предмета. Стручни радник на тријажи мора бити искусан, давати смер шта је најактуелнији проблем у ономе што је стигло и због чега је дошао корисник. Супервизорима је прослеђен материјал о предлогу класификације на којој су радили саветници из РЗСЗ у сарадњи са тријажерима и стручним радницима из ЦСР, као пример добре праксе.

Статус стручних радника у ЦСР је у актуелном тренутку девалвиран, што одржавају и медији и друге институције, али и сами стручни радници.  Постоји негативна кампања, па јавност има негативна  уверења о радницима у ЦСР. Стручни радници су преморени,  недовољно подржани, често нападани, па није необично да се њихова понашања пореде са понашањем жртава насиља. Парадокс је да радници ЦСР имају вештине и знања да одговоре на потребе жртава насиља који су им корисници.  А себи?

Супервизори дискутују мотиве који руководе запослене у социјалној заштити, а то су мотиви који долазе из домена сопствене професионалне улоге, али и њених различитих схватања, као и оних који долазе из домена чисто људских, хуманих мотива да се у невољи помогне другоме. Оно што је спознаја је да, понекад, када „људско“ реаговање, помагање без задршке, превлада, онда последице по професионални углед, уважавање и поштовање професионалности од стране других  бивају угрожени. Изгледа као да у приватном животу можемо (и треба) да се руководимо потребом да помогнемо, али када је професионалност у питању, веома је важно да се држимо граница одговорности и овлашћења.

Група препознаје да ЦСР, као да се некако „врти“ у троуглу „спасилац – жртва  - прогонитељ“, што сматрају озбиљним стањем чиме треба да се позабаве сами запослени у ЦСР, ЦСР као организација, али и надлежни доносиоци одлука.

Али, сама природа посла, домени одговорности су у социјалном раду такви да апсолутне сигурности у позитивне исходе одлука нема, с једне стране, док  с друге стране, сама социјална заштита, као и друштво, је у процесу прилично турбулентних транзиција у односу на вредносни оквир, принципе рада, домете одговорности, па ни одатле не долазе поруке јасноће и сигурности за непосредни рад. Са треће стране, доносиоци одлука (надлежна министарства), али и други актери у заједници (медији, НВО, појединци...) често шаљу недоследне и понекад контрадикторне поруке.  На многе захтеве се, стога,  одговара са мотивом „само да нешто не пропустимо“ или „ само да не погрешимо“. А тада се отвара простор да се пробијају и руше границе и  „заметне“ и стручни поступак, и струка и интерес корисника.

Углед  ЦСР у заједници рапидно пада у ситуацијама у којима је ЦСР У позицији немоћи, где се пасивно повлачи у односу на друге институције (комуналне службе, здравство, образовање, правосуђе, полиција и др.), уместо да кроз сарадничке односе  демонстрирају и граде своју позицију, идентитет и границе својих овлашћења. Највећу одговорност за те процесе носе руководиоци ЦСР, који треба да иницирају, граде и одржавају мрежу сарадника, али и јасно позиционирају и чувају углед и границе одговорности својих ЦСР.

Међутим, постоје и примери добре праксе о примењеним поступцима/стратегијама као одговор на захтеве попут оних наведених у приказу.

Као добру стратегију, група супервизора наглашава  спремност да се одвоји време за претходно промишљање о прихватању захтева и у свакодневном раду неопходност планирања потребног времена посвећеног промишљању о случају и поред/ и упркос евидентне преоптерећености. Супервизори кажу: „ми често прво урадимо, па после о томе мислимо“ и то је потребно кориговати.

Такође, важно је добро одредити приоритете у раду, познавати  ресурсе који су на располагању и посебно ресурсе за подршку, и без разлике и без сумње квалитетно и квалификовано спроводити стручни поступак и аргументима стајати иза сваке своје одлуке, па и онда када их неки други споре или не уважавају.

У пракси се показује да су позитивни исходи по ЦСР онда када су руководиоци добро упознати са нормативним актима који регулишу област социјалне заштите, када имају добру комуникацију са надлежним министарствима (МИНРЗС и МИНБПД) и када  аргументовано и доследно, одлучно  заступају ЦСР пред осталим институцијама. И руководиоци и стручни радници треба да буду упорни у „одбрани“ својих ставова од значаја за функционисање центра за социјални рад.