Супервизијска подршка ЦСР из Источне Србије - 14.10.2021.

У Републичком заводу за социјалну заштиту је 14. 10. 2021. године одржан супервизијски састанак са супервизорима из центара за социјални рад Источне Србије: Смедерево, Пожаревац, Зајечар, Књажевац, Бор и Смедеревска Паланка са укупно 12 учесника.

Супервизијско питање које је обрађено на овој сесији било је: Процена и заштита најбољег интереса детета на узрасту до годину дана, а у поступку регулисања виђања након прекида заједнице родитеља.

Закључак:

У поступцима за вршење родитељског права понашања и ставови родитеља, њихове потребе треба да се  стављају у контекст промишљања и процењивања  шта то значи за дете, које добити, а које штете такво функционисање родитеља оставља на дете-сада и овде, као и прогностички, за његов будући развој,, а не да се бавимо питањима како да „удовољимо“ родитељима.

Присуство оба родитеља у животу детета од самог рођења детета је неопходно за уредан раст, развој и сазревање детета. Претежност  улоге мајке на раном узрасту детета,  не умањује значај улоге оца. Дете креира однос привржености са оба родитеља, формира слику о себи и о свету и све особе, а пре свега родитељи, као одгајатељи и неговатељи, у веома важни у овом процесу. Став о целисходности присуства оца од раног узраста, не значи да се искључује процена способности конкретне особе, оца, као и мајке, да препозна и одговори на потребе детета када сам о детету непосредно брине.

Карактеристике мотивације мајке, као и оца, за понашање у односу на дете и однос са другим родитељем, посебно када се у поступку дешавају промене у  понашању, захтевају да се стручни радник позабави питањем не „шта мајка (или отац) жели“, већ ЗАШТО жели то што жели. У овом оквиру стручни радник мора ангажовати додатну процену, проверити многе опције које могу да усмеравају понашања родитеља и директно и отворено разменити то са родитељима и заједно са родитељем, повезати то  са потребама и добробити за дете.

Супервизори треба да имају спремност и знања и вештине да препознају и предрасуде које постоје код стручних радника, или страхове које могу да покрећу код њих  случајеви на којима раде  и да има помогну у регулацији осећања, мишљења и понашања у таквим ситуацијама.

Однос ЦСР према самима себи обележава  евидентно присутна несигурност, одсуство самоуважавања, бирања „само да се не таласа“, бирања понашања повлачења и на крају самосажаљевања - „нас нико не штити“. Без обзира на чињеницу постојања многих  нерешених системских питања и боље уређење позиције ЦСР и његове функције органа старатељства, ЦСР и стручни рад се легитимише поштовањем сопствених стручних стандарда и  принципа, знањем, поштовањем етике стручног рада и доследним  остајањем на ставовима за које смо сигурни да су резултат највиших стандарда стручности које смо испоштовали у раду на сваком конкретном случају.