Супервизијска подршка одељењима ГЦСР Београд, септембар 2021 - III циклус

У Републичком заводу за социјалну заштиту  одржан је супервизијски састанак 21.09.2021. године, на коме су учествовали супервизори одељења Градског центра за социјални рад : Палилула, Савски Венац, Чукарица, Лазаревац и Гроцка.

Супервизијско питање: Надлежности и поступање  ЦСР у случајевима пријава за хордарење (сакупљање отпадних ствари) у контексту породичног окружења

Закључак: 

Група недвосмислено истиче превасходни значај квалитетне и потпуне процене. Само оваква процена даје релевантан одговор на проблем овлашћења и постављање границе у деловању, предузимању мера и интервенисања у породичном систему.

У случају оваквих пријава, за ЦСР скупљање отпада није проблем који је у надлежности решавања ЦСР, већ понашање скупљања отпада може бити само једна од ознака функционисања особа и породице у целини. Дакле, за ЦСР отпад није проблем, већ човек и породица и њихове незадовољене потребе и тешкоће у томе да живе свој оптимални начин живота. А за ово је неопходна потпуна, релевантна процена свих чланова ове породице, процена њихових релација и социо-економског статуса породице.

Остаје питање проблематичности концепта „угрожавања себе и угрожавања других“ који постаје битан у неким случајевима, поготову у питањима лишавања пословне способности. Понекад је његова операционализација лака и процену угрожености спроводимо без тешкоћа, док је понекад операционализација веома сложена, јер не постоје релевантни параметри и готово да остаје на личном, аd hoc одлучивању или чак лаичком приступу (нпр. како процењивати скупљање отпада код оних особа и породица које се тима баве и издржавају, а како када је скупљање отпада повезано и са тешкоћама у менталном функционисању? Како се „угрожавање“ дефинише и разликује у ова два случаја?) Квалитетна и потпуна процена значајно може да  олакша ову дилему.

У ситуацијама када се суочавамо са специфичним понашањима-у овом случају скупљање отпада, у комбинацији, или као израз (симптом) тешкоћа менталног здравља, стручни радник и супервизор треба да консултују литературу која може да да добре смернице за одлучивање о природи и домету мера које покушавамо да предузмемо, ако је процена указала да треба да их предузмемо. На пример, уколико се у овом случају ради о опсесивно-компулсивном поремећају (ICD 11 класификација га препознаје као подврсту опсесивних поремећаја), законитости опсесивних функционисања нас не упућују на методе саветодавног рада и саветодавног усмеравања, већ пре на неки одговор интегрисаних активности, услуга и мера, уз партиципацију многих актера у окружењу корисника (породица), као и у заједници.

Питање лишавања пословне способности се отворило са становишта људских права и права особа са инвалидитетом, а пре свега са новом парадигмом у приступу, а то је „старатељство као подршка у остваривању пословне способности“, а не више лишавања пословне способности због постојања менталног обољења или неке дисфункције у личном функционисању.

Постоји специфична ситуација у актуелном статусу, као и функционисању ЦСР, а то је да ЦСР трпи притисак најразличитијих очекивања ширег система, и институција и медија, где се често границе одговорности ЦСР пробијају, не уважавају. Такође, ЦСР често функционише са покретачким мотивом „само да не погрешимо“ и са синдромом „кривице“ и сами неадекватно чувају границе своје професионалне одговорности. Остаје озбиљно питање како се ово  одражава на  индивидуални рад са корисником и на поштовање добробити корисника, уз подстицање одговорности корисника за сопствена понашања и сопствену добробит. Како се тада могу поштовати начела социјалне заштите (нпр. начело најбољег интереса корисника - Члан 26. Закона о социјалној заштити), а   како реализовати циљеви социјалне заштите и поштовати професионалну етику.