Супервизијска подршка за ЦСР из Источне Србије - 02.12.2021.

У  Републичком заводу за социјалну заштиту је 02. 12.  2021. године одржан супервизијски састанак са супервизорима из центара за социјални рад Источне Србије: Смедерево, Пожаревац, Зајечар, Бор и Смедеревска Паланка са укупно 10 учесника.

Супервизијско питање које је обрађено на овој сесији било је: Место, улога, интервенције супервизора у пракси у актуелним условима  рада - Како да се преживи?

Закључци

1. Прва тема која се отворила у сегменту подручја на којима се може интервенисати у покушају да се унапреди статус водитеља случаја, као и супервизора је питање дефиниције : „Шта је успешно одрађен посао“, па онда захтев да посао буде 100% успешно одрађен. Ово питање се активира и као параметар у раду самог водитељ, ЦСР, али и многих других актера у послу(задовољства корисника, суда, надлежних министарстава...), где повратне поруке непосредним извршиоцима посла нису једнозначне, често збуњујуће, а некад и са озбиљним поступцима(као пријаве против радника ЦСР, кривичне пријаве...).

Одговор на ову дилему група налази: у реалној и квалитетној процени потреба корисника, као и реалне процене ресурсима којима, као професионалац, располажем. Стварана партиципација корисника је, такође, моћно помоћно средство, јер она пре свега значи да је корисник добио могућност да у целини разуме своју ситуацију, из професионалног угла ЦСР, те да му се делегира одговорност за промену и унапређење своје ситуације. У том смислу, успешност у раду се не дефинише удовољавањем захтевима корисника по сваку цену, као и доста прецизним дефинисањем могућег простора промене, посебно када се ради о тешко сарадљивим  корисницима. Онда се критеријум апсолутне успешности напушта, преузима критеријум довољно добре промене, а стручњак само зна зашто је само „оволика“ промена могућа и шта то значи за даља поступања.

2. Стварна партиципација корисника захтева да јој се посвети време, заиста, јер она може да почива само на сарадничком односу који професионалац, пре свега осталог, гради са корисником. Али само у таквом односу са корисником, професионалац може да се сачува од хаотичности захтева за апсолутном успешношћу, да сачува сопствени интегритет, али и да сачува етичност, интегритет и достојанство струке.
3. Исте поставке у дискусији о критеријуму успешности у раду са корисницима, стоје и за однос  супервизор-супервизант. Свођење супервизије на потписивање докумената, немање времена да раде стварну супервизију по сваком предмету, да се посвете развоју компетенција супервизаната, као и постојање „недобровољних“ супервизаната, не треба да имају за ефекат обесмишљавање супервизора и супервизије, већ треба да резултује јасним порукама у односу на организацију посла у конкретном ЦСР, али и у ЦСР уопште, као и да резултује порукама о ефикасној супервизији у нашим условима уопште. А како? Непристајањем супервизора на „маскирање“ неодвијања супервизије, са свим аргументима, почев од најбаналнијег бележења у лист праћења чињеница о одсуству супервизије, због било ког разлога, па надаље, међусобним организовањем за континуирану подршку и самопомоћ, па до обраћања надлежним институцијама, без обзира на очекиване исходе.
4. Када се ради о броју захтева и роковима за рад по сваком предмету, супервизори износе идеју о организовању рада по приоритетима и поштовање стандарда квалитета стручног рада. Ово, међутим, отвара питање одређивање параметара за дефинисање приоритета, а такође, и још више, однос управе према сигурном непоштовању рокова, које из тога следи. Не постоји спремност да се проблеми стварно виде и очитују, а пристаје се на исходе: неквалитетна услуга за корисника („што је брзо то је кусо“)  и притиснут и исцрпљен запослени.
5. У односу на проблем сталног „шалтања“ са рада на једној врсти проблема, на другу, у кратком року, без могућности припреме, како у послу водитеља, тако и у раду супервизора са њима, постоје решења у организацији и планирању посла тако да се ово превенира. Група препознаје тешкоће у овоме у природи самог посла, односно малом оперативном простору за поштовање плана рада(нови, хитни послови, неодложне интервенције, присуствовање суђењима...), али и да постоји недоследност у поштовању распореда и лако одустајање, односно дисциплина и самодисциплина (како код корисника, тако и код водитеља и супервизора, као и у њиховом међусобном односу и организацији рада)
6. Група је дискутовала и још низ других питања:

-              како супервизор са нерадницима, кад они не трпе никакве последице? И одговор: нерадници треба да су проблем и одговорност директора, супервизор само треба да јасно назначи директору да проблем постоји и да њему препусти решавање.

-              Шта да ради супервизор када неки водитељи „имају право избора предмета на којима они хоће да раде“? И поново подсећање на линије дефинисања одговорности. Супервизор не треба да на себе преузима одговорност  која припада руководиоцу. Процену  некоректности, а поготову процену шта ће то значити за атмосферу у колективу у целини, супервизор треба да достави директору.

-              Интрузија личних ставова ВС у непосредни рад са корисником је проблем који уочавају супервизори да се дешава, те да, као супервизори, немају увек вештине и знања да са тим раде. Додатна стицања вештина супервизора су неопходна, али и одлучнија спремност да са ВС на томе и раде.

-              Карактеристике личности супервизора јесу од утицаја на процес и однос са супервизантом, те је порука супервизора о неопходности континуираног рада на себи и унапређењу компетенција за овај сложени и важан посао.

                                                                                                        Саветници

                                                                                                    Сњежана Јовић и

                                                                                                    Милан Самарџија