Онлајн супервизијска подршка за групу Београд 1 - 18.11.2021.

Посредством Zoom апликације,  Републички завод за социјалну заштиту је 18.11. 2021. године реализовао супервизијски састанак са супервизорима и водитељимa случаја групе центара за социјални рад Београд 1.  На екстерној групној супервизији  активно су учествовали супервизори – водитељи случаја из центара за социјални рад Вождовац, Земун, Звездара, Раковица,  Младеновац, Сурчин, Стари град, укупно 17 учесника.

Супервизијско питање које је обрађено на овој сесији у оквиру tеме: Отворена заштита одраслих психички оболелих лица без породичне подршке било је: Како и до које границе помагати одраслом лицу које „не жели“ односно није отворено за примање помоћи и како му обезбедити лечење кад не поседује никакву медицинску документацију и правно формално се третира као пословно способно лице? Да ли и где престаје одговорност евентуалног привременог старатеља ради лечења корисника, ако је с њим немогуће сарађивати, или ако лекари процене да може функционисати уз терапију у отвореној заштити, што се у пракси често покаже као неадекватан вид лечења (ако нема породичне подршке)?

(Са корисником није остварен контакт, иако је то више пута покушавано)

Закључак

Кључне тачке око којих је рађено на овој супервизијској групи у односу на супервизијско питање  биле су:

Недобровољни корисници, људска права, степен ризика, (не)могућност процене, актуелни ресурси (зар можемо баш све сами), етички оквир и поступање у заштити корисника;

Код недобровољних и тешко сарадљивих корисника први циљ нам је да успоставимо контакт са њим (у конкретном случају) и да  по успостављеном контакту настојимо да мотивишемо корисника  да учествује у питањима важним за његов живот. Без обзира о каквом квалитету живота је реч. Важно је (и да је скитница) да нам он каже како он види свој живот, како успева да опстане, како изгледа његов обичан дан, шта му пада тешко, а чиме је задовољан? Из ове приче ствара се однос, из кога добијамо валидније податке о самом кориснику, његовом животу, али најважније је да се ствара однос, релација стручњак-корисник из које ћемо даље радити, поступно.

 Питање етичког оквира, и поступања у конкретном случају отворило је кроз дискусију и питање старатељске заштите, покретање поступака за процену пословне способности, јер је корисник угрожен, нема средстава за живот, за базичне потребе. Сваки закључак који доносимо мора да буде поткрепљен чињеницама које да би биле чињенице морају да почивају на подацима. Питање је: да ли овде  желимо да кажемо да је угрожен неко са ким заправо никада нисмо ступили у контакт и који нам се не одазива на позиве, теренске посете итд. Неко кога никада нисмо видели и били са њим у контакту?

Јер људи имају право да живе „несавршено“, али ако су угрожени или угрожавају друге то јесте предмет наше стручне процене и простор у коме смо дужни да делујемо.

Можда понекад и без процене, закључујемо унапред? Из најбоље жеље да помогнемо... Можда и не, али процена заснована на валидним подацима, довешће нас до одговора.