Supervizijski sastanak u CPSU, Beograd. 23. april 2019.

Sa supervizorima Centra za porodični smeštaj i usvojenje održan je supervizijski sastanak 23. aprila 2019. godine u Beogradu.

Supervizijsko pitanje bilo je: Da li dati podobnost za bavljenje hraniteljstvom porodicama kod kojih nedvosmisleno stoji da boluju od nekih bolesti koje mogu da se aktiviraju u toku smeštaja dece i čija progresivnost može ozbiljno da ugrozi zdravstveno stanje hranitelja, a samim tim i detetovo pravo na život u porodici? I šta da se radi kada se bolest prvi put pojavi u toku smeštaja dece, kako se tada procenjuje najbolji interes deteta?

Neki od završnih stavova grupe supervizora iz CPSU na kraju grupne supervizije u ostvarivanju zaštite najboljih interesa korisnika bili su:

• Procena podobnosti hranitelja ne treba da se vezuje isključivo za medicinsku dijagnozu. Lekarski nalaz je važan za procenu, ali samo kao jedna od informacija, koja se onda dovodi u vezu sa svim ostalim informacijama.
• CPSU, odnosno savetnik, uz podršku supervizora, treba da nastave sa individualizovanim pristupom problemima svake porodice, da preduzimaju intervencije, koje će pomoći porodici i detetu da se prevaziđe kriza i tako obezbede stabilni i bezbedni uslove za razvoj deteta na smeštaju, a onda i podršku oko osamostaljivanja.
• CPSU treba da izrađuje i realizuje tematski Plan podrške detetu i hraniteljskoj porodici u kojem će se fokusirati na aktivnosti i intervencije kojima će obezbediti fizičku, emocionalnu, socijalnu i moralnu sigurnost porodici i detetu. Supervizor u ovakvim situacijama treba da koncipira i sprovodi podršku savetniku, aktivnosti i intervencije kojima će obezbediti fizičku, emocionalnu, socijalnu i moralnu sigurnost samom savetniku.
• CPSU redovno prati i izveštava CSR o ostvarivanju i efektima zaštite deteta na smeštaju u hraniteljskoj porodici. Nadležni CSR za dete donosi odluke o najboljem interesu deteta. Odlučivanje je teško i složeno, ali je neophodna posebna argumentacija za dobre odluke. Kod donošenja odluke, olakšava kada sačekamo, kada damo sebi vremena, pribavimo informacije, a ne da krenemo da „spašavamo“ i rešavamo kada „gori“, jer tada uglavnom bude ishitreno. Participacija deteta je neophodna i može mnogo da pomogne profesionalcima. Ono što dete vidi kao najbolje za njega, može biti veoma celishodno, a da se kosi sa našim prethodnim prosuđivanjima njegove dobrobiti.