Supervizijska podrška supervizorima iz CPSU, 30.9.2021.

U Republičkom zavodu za socijalnu zaštitu, 30.09.2021.  održan je supervizijski sastanak na kome su učestvovali stručni radnici koji se bave supervizijom u Centrima za porodični smeštaj i usvojenje iz Beograda, Novog Sada, Kragujevca, Ćuprije i Miloševca i savetnici Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu.

Supervizijsko pitanje je vezano za pružanje podrške hraniteljima koji na smeštaju imaju decu/mlade koji se izjašnjavaju kao LGBT osobe.

Zaključak

Savetnici za hraniteljstvo i supervizori konstatuju da im  treba  posebna podrška tokom rada sa detetom i hraniteljima koji na smeštaju imaju decu/mlade koji se izjašnjavaju kao LGBT osobe. Potrebna je podrška kroz jasne smernice, edukacije, povezivanje sa relevantnim institucijama i organizacijama.

Na ličnom planu profesionalaca, potrebno je preispitivanje ličnih stavova i znanja, posebno  u situacijama kada je oblast  nova i nepoznata. Potrebno je pratiti nove pojave, razvoj naučnih spoznaja, uvoditi nove perspektive u to kako posmatramo porodične sisteme, pitanja identiteta, bezbednosti.

„Mi smo svi ljudi, i ne mora da se poklapa naš lični odnos  prema specifičnim karakteristikama nekih korisnika, ali se očekuje od stručnih radnika i od ustanove jasan profesionalan  stav“

Profesionalci su u obavezi da prepoznaju i prihvate različitosti i da rade na ličnom razvoju, da  uče kako da prevazilaze  predrasude i regulišu  predrasude u radu sa LGBT osobama. Grupa zaključuje da treba da budemo spremni i otvoreni za razne izazove, da budemo pažljivi  i da lični razvoj prilagodimo promenama, da „ne padamo u nesvest“ kada nam dete saopšti da je LGBT. Etički okvir mora da bude u prvom planu.

Diskriminacija LGBT osoba može da bude na svesnom nivou, kroz namerno povređivanje, ali može biti i na nesvesnom, jer njihovo izražavanje odstupa od nečeg što je uobičajeno i društveno prihvaćeno. LGBT osobe mogu da internalizuju nasilne poruke koje primaju, zbog čega počinju da ispoljavaju mržnju i prezir prema sebi, povlače se i izbegavaju kontakt sa drugim osobama. Reakcije bliskih ljudi iz okruženja koja upućuju na to da bi trebalo da promene ono što suštinski osećaju, izazivaju kod ovih osoba osećanje velike patnje. Takođe, drugi ih često mogu posmatrati samo kroz prizmu neusaglašenosti pola i roda, i zanemariti sve druge značajne aspekte njihove ličnosti što izaziva osećanje napuštenosti i usamljenosti.

„Građenje identiteta oko samo jedne stvari je pogubno, jer svi smo mnogostruka bića, i sa našim korisnicima treba da radimo sa onim šta umeju, šta znaju, šta bi mogli biti...“

Treba naravno raditi  i sa hraniteljskim porodicama i decom i mladima na smeštaju, na njihovim predrasudama, organizovati edukacije, otvorena vrata, vršnjačke edukacije, tribine (supervizori navode primere dobre prakse kroz programe: Vaspitanje za zdravlje i životne veštine i dr.).