Supervizijska podrška za CSR iz Istočne Srbije - 02.12.2021.

U  Republičkom zavodu za socijalnu zaštitu je 02. 12.  2021. godine održan supervizijski sastanak sa supervizorima iz centara za socijalni rad Istočne Srbije: Smederevo, Požarevac, Zaječar, Bor i Smederevska Palanka sa ukupno 10 učesnika.

Supervizijsko pitanje koje je obrađeno na ovoj sesiji bilo je: Mesto, uloga, intervencije supervizora u praksi u aktuelnim uslovima  rada - Kako da se preživi?

Zaključci

1. Prva tema koja se otvorila u segmentu područja na kojima se može intervenisati u pokušaju da se unapredi status voditelja slučaja, kao i supervizora je pitanje definicije : „Šta je uspešno odrađen posao“, pa onda zahtev da posao bude 100% uspešno odrađen. Ovo pitanje se aktivira i kao parametar u radu samog voditelj, CSR, ali i mnogih drugih aktera u poslu(zadovoljstva korisnika, suda, nadležnih ministarstava...), gde povratne poruke neposrednim izvršiocima posla nisu jednoznačne, često zbunjujuće, a nekad i sa ozbiljnim postupcima(kao prijave protiv radnika CSR, krivične prijave...).

Odgovor na ovu dilemu grupa nalazi: u realnoj i kvalitetnoj proceni potreba korisnika, kao i realne procene resursima kojima, kao profesionalac, raspolažem. Stvarana participacija korisnika je, takođe, moćno pomoćno sredstvo, jer ona pre svega znači da je korisnik dobio mogućnost da u celini razume svoju situaciju, iz profesionalnog ugla CSR, te da mu se delegira odgovornost za promenu i unapređenje svoje situacije. U tom smislu, uspešnost u radu se ne definiše udovoljavanjem zahtevima korisnika po svaku cenu, kao i dosta preciznim definisanjem mogućeg prostora promene, posebno kada se radi o teško saradljivim  korisnicima. Onda se kriterijum apsolutne uspešnosti napušta, preuzima kriterijum dovoljno dobre promene, a stručnjak samo zna zašto je samo „ovolika“ promena moguća i šta to znači za dalja postupanja.

2. Stvarna participacija korisnika zahteva da joj se posveti vreme, zaista, jer ona može da počiva samo na saradničkom odnosu koji profesionalac, pre svega ostalog, gradi sa korisnikom. Ali samo u takvom odnosu sa korisnikom, profesionalac može da se sačuva od haotičnosti zahteva za apsolutnom uspešnošću, da sačuva sopstveni integritet, ali i da sačuva etičnost, integritet i dostojanstvo struke.
3. Iste postavke u diskusiji o kriterijumu uspešnosti u radu sa korisnicima, stoje i za odnos  supervizor-supervizant. Svođenje supervizije na potpisivanje dokumenata, nemanje vremena da rade stvarnu superviziju po svakom predmetu, da se posvete razvoju kompetencija supervizanata, kao i postojanje „nedobrovoljnih“ supervizanata, ne treba da imaju za efekat obesmišljavanje supervizora i supervizije, već treba da rezultuje jasnim porukama u odnosu na organizaciju posla u konkretnom CSR, ali i u CSR uopšte, kao i da rezultuje porukama o efikasnoj superviziji u našim uslovima uopšte. A kako? Nepristajanjem supervizora na „maskiranje“ neodvijanja supervizije, sa svim argumentima, počev od najbanalnijeg beleženja u list praćenja činjenica o odsustvu supervizije, zbog bilo kog razloga, pa nadalje, međusobnim organizovanjem za kontinuiranu podršku i samopomoć, pa do obraćanja nadležnim institucijama, bez obzira na očekivane ishode.
4. Kada se radi o broju zahteva i rokovima za rad po svakom predmetu, supervizori iznose ideju o organizovanju rada po prioritetima i poštovanje standarda kvaliteta stručnog rada. Ovo, međutim, otvara pitanje određivanje parametara za definisanje prioriteta, a takođe, i još više, odnos uprave prema sigurnom nepoštovanju rokova, koje iz toga sledi. Ne postoji spremnost da se problemi stvarno vide i očituju, a pristaje se na ishode: nekvalitetna usluga za korisnika („što je brzo to je kuso“)  i pritisnut i iscrpljen zaposleni.
5. U odnosu na problem stalnog „šaltanja“ sa rada na jednoj vrsti problema, na drugu, u kratkom roku, bez mogućnosti pripreme, kako u poslu voditelja, tako i u radu supervizora sa njima, postoje rešenja u organizaciji i planiranju posla tako da se ovo prevenira. Grupa prepoznaje teškoće u ovome u prirodi samog posla, odnosno malom operativnom prostoru za poštovanje plana rada(novi, hitni poslovi, neodložne intervencije, prisustvovanje suđenjima...), ali i da postoji nedoslednost u poštovanju rasporeda i lako odustajanje, odnosno disciplina i samodisciplina (kako kod korisnika, tako i kod voditelja i supervizora, kao i u njihovom međusobnom odnosu i organizaciji rada)
6. Grupa je diskutovala i još niz drugih pitanja:

-              kako supervizor sa neradnicima, kad oni ne trpe nikakve posledice? I odgovor: neradnici treba da su problem i odgovornost direktora, supervizor samo treba da jasno naznači direktoru da problem postoji i da njemu prepusti rešavanje.

-              Šta da radi supervizor kada neki voditelji „imaju pravo izbora predmeta na kojima oni hoće da rade“? I ponovo podsećanje na linije definisanja odgovornosti. Supervizor ne treba da na sebe preuzima odgovornost  koja pripada rukovodiocu. Procenu  nekorektnosti, a pogotovu procenu šta će to značiti za atmosferu u kolektivu u celini, supervizor treba da dostavi direktoru.

-              Intruzija ličnih stavova VS u neposredni rad sa korisnikom je problem koji uočavaju supervizori da se dešava, te da, kao supervizori, nemaju uvek veštine i znanja da sa tim rade. Dodatna sticanja veština supervizora su neophodna, ali i odlučnija spremnost da sa VS na tome i rade.

-              Karakteristike ličnosti supervizora jesu od uticaja na proces i odnos sa supervizantom, te je poruka supervizora o neophodnosti kontinuiranog rada na sebi i unapređenju kompetencija za ovaj složeni i važan posao.

                                                                                                        Savetnici

                                                                                                    Snježana Jović i

                                                                                                    Milan Samardžija