Supervizijska podrška CSR iz Istočne Srbije, 23.9.2021.

U Republičkom zavodu za socijalnu zaštitu, 23.09.2021. supervizijski sastanak na kome su učestvovali supervizori iz centara za socijalni rad Svrljig Sokobanja, Boljevac, Despotovac, Ražanj, Malo Crniće i savetnici Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu.

Supervizijsko pitanje je vezano za temu ovlašćenja centra za socijalni rad, granica ovlašćenja i odgovornosti za postupanja izvan ovlašćenja.

Zaključak

S obzirom da se radi o grupi malih CSR, većina nema prijemne kancelarije, pa se otvara problem ujednačene i dosledne trijaže zahteva  koji ulaze u CSR. Takođe, uočavaju se i velike razlike u veštinama rukovodioca CSR da zastupaju CSR u zajednici, pa se  zbog toga dešava da neki CSR prihvataju poslove koji nisu u njihovoj nadležnosti, a opterećenost redovnim poslovima je inače veoma velika. Nalazi istraživanja u socijalnoj zaštiti jasno ukazuju na to da dobra trijaža može da smanji ulazak na evidenciju CSR čak i do  50%.

Klasifikacija poslova, odnosno evidencija je veoma neujednačena. U nekim CSR ima razlike oko samog zavođenja predmeta. Stručni radnik na trijaži mora biti iskusan, davati smer šta je najaktuelniji problem u onome što je stiglo i zbog čega je došao korisnik. Supervizorima je prosleđen materijal o predlogu klasifikacije na kojoj su radili savetnici iz RZSZ u saradnji sa trijažerima i stručnim radnicima iz CSR, kao primer dobre prakse.

Status stručnih radnika u CSR je u aktuelnom trenutku devalviran, što održavaju i mediji i druge institucije, ali i sami stručni radnici.  Postoji negativna kampanja, pa javnost ima negativna  uverenja o radnicima u CSR. Stručni radnici su premoreni,  nedovoljno podržani, često napadani, pa nije neobično da se njihova ponašanja porede sa ponašanjem žrtava nasilja. Paradoks je da radnici CSR imaju veštine i znanja da odgovore na potrebe žrtava nasilja koji su im korisnici.  A sebi?

Supervizori diskutuju motive koji rukovode zaposlene u socijalnoj zaštiti, a to su motivi koji dolaze iz domena sopstvene profesionalne uloge, ali i njenih različitih shvatanja, kao i onih koji dolaze iz domena čisto ljudskih, humanih motiva da se u nevolji pomogne drugome. Ono što je spoznaja je da, ponekad, kada „ljudsko“ reagovanje, pomaganje bez zadrške, prevlada, onda posledice po profesionalni ugled, uvažavanje i poštovanje profesionalnosti od strane drugih  bivaju ugroženi. Izgleda kao da u privatnom životu možemo (i treba) da se rukovodimo potrebom da pomognemo, ali kada je profesionalnost u pitanju, veoma je važno da se držimo granica odgovornosti i ovlašćenja.

Grupa prepoznaje da CSR, kao da se nekako „vrti“ u trouglu „spasilac – žrtva  - progonitelj“, što smatraju ozbiljnim stanjem čime treba da se pozabave sami zaposleni u CSR, CSR kao organizacija, ali i nadležni donosioci odluka.

Ali, sama priroda posla, domeni odgovornosti su u socijalnom radu takvi da apsolutne sigurnosti u pozitivne ishode odluka nema, s jedne strane, dok  s druge strane, sama socijalna zaštita, kao i društvo, je u procesu prilično turbulentnih tranzicija u odnosu na vrednosni okvir, principe rada, domete odgovornosti, pa ni odatle ne dolaze poruke jasnoće i sigurnosti za neposredni rad. Sa treće strane, donosioci odluka (nadležna ministarstva), ali i drugi akteri u zajednici (mediji, NVO, pojedinci...) često šalju nedosledne i ponekad kontradiktorne poruke.  Na mnoge zahteve se, stoga,  odgovara sa motivom „samo da nešto ne propustimo“ ili „ samo da ne pogrešimo“. A tada se otvara prostor da se probijaju i ruše granice i  „zametne“ i stručni postupak, i struka i interes korisnika.

Ugled  CSR u zajednici rapidno pada u situacijama u kojima je CSR U poziciji nemoći, gde se pasivno povlači u odnosu na druge institucije (komunalne službe, zdravstvo, obrazovanje, pravosuđe, policija i dr.), umesto da kroz saradničke odnose  demonstriraju i grade svoju poziciju, identitet i granice svojih ovlašćenja. Najveću odgovornost za te procese nose rukovodioci CSR, koji treba da iniciraju, grade i održavaju mrežu saradnika, ali i jasno pozicioniraju i čuvaju ugled i granice odgovornosti svojih CSR.

Međutim, postoje i primeri dobre prakse o primenjenim postupcima/strategijama kao odgovor na zahteve poput onih navedenih u prikazu.

Kao dobru strategiju, grupa supervizora naglašava  spremnost da se odvoji vreme za prethodno promišljanje o prihvatanju zahteva i u svakodnevnom radu neophodnost planiranja potrebnog vremena posvećenog promišljanju o slučaju i pored/ i uprkos evidentne preopterećenosti. Supervizori kažu: „mi često prvo uradimo, pa posle o tome mislimo“ i to je potrebno korigovati.

Takođe, važno je dobro odrediti prioritete u radu, poznavati  resurse koji su na raspolaganju i posebno resurse za podršku, i bez razlike i bez sumnje kvalitetno i kvalifikovano sprovoditi stručni postupak i argumentima stajati iza svake svoje odluke, pa i onda kada ih neki drugi spore ili ne uvažavaju.

U praksi se pokazuje da su pozitivni ishodi po CSR onda kada su rukovodioci dobro upoznati sa normativnim aktima koji regulišu oblast socijalne zaštite, kada imaju dobru komunikaciju sa nadležnim ministarstvima (MINRZS i MINBPD) i kada  argumentovano i dosledno, odlučno  zastupaju CSR pred ostalim institucijama. I rukovodioci i stručni radnici treba da budu uporni u „odbrani“ svojih stavova od značaja za funkcionisanje centra za socijalni rad.