Onlajn supervizijska podrška za grupu Beograd 1 - 18.11.2021.

Posredstvom Zoom aplikacije,  Republički zavod za socijalnu zaštitu je 18.11. 2021. godine realizovao supervizijski sastanak sa supervizorima i voditeljima slučaja grupe centara za socijalni rad Beograd 1.  Na eksternoj grupnoj superviziji  aktivno su učestvovali supervizori – voditelji slučaja iz centara za socijalni rad Voždovac, Zemun, Zvezdara, Rakovica,  Mladenovac, Surčin, Stari grad, ukupno 17 učesnika.

Supervizijsko pitanje koje je obrađeno na ovoj sesiji u okviru teme: Otvorena zaštita odraslih psihički obolelih lica bez porodične podrške bilo je: Kako i do koje granice pomagati odraslom licu koje „ne želi“ odnosno nije otvoreno za primanje pomoći i kako mu obezbediti lečenje kad ne poseduje nikakvu medicinsku dokumentaciju i pravno formalno se tretira kao poslovno sposobno lice? Da li i gde prestaje odgovornost eventualnog privremenog staratelja radi lečenja korisnika, ako je s njim nemoguće sarađivati, ili ako lekari procene da može funkcionisati uz terapiju u otvorenoj zaštiti, što se u praksi često pokaže kao neadekvatan vid lečenja (ako nema porodične podrške)?

(Sa korisnikom nije ostvaren kontakt, iako je to više puta pokušavano)

Zaključak

Ključne tačke oko kojih je rađeno na ovoj supervizijskoj grupi u odnosu na supervizijsko pitanje  bile su:

Nedobrovoljni korisnici, ljudska prava, stepen rizika, (ne)mogućnost procene, aktuelni resursi (zar možemo baš sve sami), etički okvir i postupanje u zaštiti korisnika;

Kod nedobrovoljnih i teško saradljivih korisnika prvi cilj nam je da uspostavimo kontakt sa njim (u konkretnom slučaju) i da  po uspostavljenom kontaktu nastojimo da motivišemo korisnika  da učestvuje u pitanjima važnim za njegov život. Bez obzira o kakvom kvalitetu života je reč. Važno je (i da je skitnica) da nam on kaže kako on vidi svoj život, kako uspeva da opstane, kako izgleda njegov običan dan, šta mu pada teško, a čime je zadovoljan? Iz ove priče stvara se odnos, iz koga dobijamo validnije podatke o samom korisniku, njegovom životu, ali najvažnije je da se stvara odnos, relacija stručnjak-korisnik iz koje ćemo dalje raditi, postupno.

 Pitanje etičkog okvira, i postupanja u konkretnom slučaju otvorilo je kroz diskusiju i pitanje starateljske zaštite, pokretanje postupaka za procenu poslovne sposobnosti, jer je korisnik ugrožen, nema sredstava za život, za bazične potrebe. Svaki zaključak koji donosimo mora da bude potkrepljen činjenicama koje da bi bile činjenice moraju da počivaju na podacima. Pitanje je: da li ovde  želimo da kažemo da je ugrožen neko sa kim zapravo nikada nismo stupili u kontakt i koji nam se ne odaziva na pozive, terenske posete itd. Neko koga nikada nismo videli i bili sa njim u kontaktu?

Jer ljudi imaju pravo da žive „nesavršeno“, ali ako su ugroženi ili ugrožavaju druge to jeste predmet naše stručne procene i prostor u kome smo dužni da delujemo.

Možda ponekad i bez procene, zaključujemo unapred? Iz najbolje želje da pomognemo... Možda i ne, ali procena zasnovana na validnim podacima, dovešće nas do odgovora.